ANDALUSIA

 

 

              

                  

 

 

 

 

                                MEDITERRANEO    SEA   ART   CLUB

 

 

 

Andalusia      -    vrata  Mediterana

 

 

 

               

         ANDALUSIA                                                       ZASTAVA ANDALUZIJE

 

 

          KARTA ANDALUZIJE 

 

 

             KARTA ŠPANIJE

 

Klima Andaluzije je mediteranska, iako nemaju svi predjeli istu klimu.

Padavine se smanjuju sa zapada prema istoku; najkišovitije mjesto je Sierra de Grazalema (2.138 mm godišnje), a najsuše mjesto u Evropi je Rt Gata, sa 117 litara godišnje Sierra Morena, prirodna granica između kastiljske visoravni i Andaluzije, sa osamljenom planinom Sierra Madrona koja doseže 1.300 metara u svojoj najvišoj tački (Bañuela). Unutar ovog sistema treba istaknuti klanac Despeñaperros, koji tvori prirodnu granicu sa Kastiljom. 

 

 

1048 godine su hrišćani zauzeli Toledo sa pretežno arapskim stanovništvom ali za razliku od drugih gradova španskog uticaja u Toledu tada nije bilo progona ne hrišćanskog stanovništva .dakle u XXI,XXII i XXII veku u toledu je započeo period renesanse a čiji se početak često vezuje za Italiju, zajedno su živeli i radili jevreji,arapi i hrišćani.

Karakteristično je da su sa svih strane evrope tada u Toledo dolazili umetnici,naučnici,istoričari, kako bi u svojevrsnim forumima , ili manjim ne formalnim grupama sa arapskog prepisivali i prevodili na latinski drevne prise i često originale starogrčnih matematičara,naučnika,filozofa,Aristotela,Platona.

Kasnije u vreme inkvizicije kada su arapi saterani u gradski geto ,pojavila se karakteristična arhitektura arapskih kuća koje su sve odreda spolja bile bez prozora sa samo jednim vratima,zbog straha od progona .

Unutrašnjost dvorišta kuće je bila četvorougaona,šetougaona ili osmougaona , sa malim intimnim , prekrasno uređemin unutrašnjim dvorištem, sa malom fontanom i svi prozori , te vrata  kuće su gledala na unutrašnje dvorište,koje je bilo centrom porodičnog okupljanja.

Građani arapskog geta su svoja slavlja , venčanja ,u gradu slavili na hrišćanski način a potom u unutrašnjosti svog dvorišta slavili venčanja i svečanosti po svojim običajima .

 

 

 

 

 

    KARTA ANDALUZIJE

 

 

Betijski kordiljeri, razvijaju se paralelno sa mediteranskom obalom. Najviši vrhovi Andaluzije nalaze se na Sierra Nevadi, gdje se nalaze i najviši vrhovi Pirenejskog poluotoka: vrh Mulhacén (3478 m) i vrh Veleta (3392 m).

 

 

         

 

 POGLED SA ŠPANSKE OBALE NA GIBRALTAR.

 

   

 

 

Dolina rijeke Guadalquivir koja se nalazi između gore spomenutih cijelina; to je ravničarski predjel koji se otvara prema Zaljevu Cádizna jugozapadu

 

 

Moisés Maimónides

 

 

             MAJMONIDES

 

Mojsije Majmonid (hebrejski: Moše ben Majmon (משה בן מימון), arapski: Musa Ben Mejmun, latinizovano: Majmonides) (1135 - 1204) je bio srednjovekovni jevrejski filozof, teolog, matematičar, astronom i lekar.

Moše ben Majmon je rođen u Kordobi 1135. godine. Iz rodne Španije beži zbog verskih progona u Maroko i Egipat, gde je u Kairu držao predavanja iz filozofije, teologije i medicine, i bio lični Saladinov lekar na egipatskom dvoru. Sastavio je svojevrsnu "Hipokratovu zakletvu" svoga vremena, odnosno "Molitvu jednog lekara iz 12. veka".[6]

Preminuo je 1204. godine.

Napisao je više astronomskih i matematičkih rasprava i 18 medicinskih traktata s teorijama znatno ispred vremena u kojem je živeo.[7] Dela je pisao na judeo-arapskom, a najvažnija su:

• 
  
"Svetlost" i
• 
  
"Vodič zbunjenima"

Majmonidesova etika se zasniva na veri u slobodu čovečije volje i njegovo delanje. Smatrao je Aristotela najvećim filozofom i nastojao veru dovesti u sklad s antičkom filozofijom. U najvažnijem filozofskom delu "Vodič zabludjelih" pokušao je da zasnuje religiju na razumskim osnovama, što je izazvalo žestoku osudu ortodoksnih pristalica judaizma. Neke njegove knjige su spaljene.

 

  

Don Kihot

 

 

    

 

 

 

Pisac Migel de Servantes Zemlja Španija Jezik španski Žanr Satira
Parodija
Viteški roman Izdavač Juan de la Cuesta Datum objavljivanja 1605., 1615. OCLC 57055153

Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim naslovom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine.

 

 

                 VETRENJAČE U  MANČI

 

Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine, i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu (fr. Bruxells) a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu.

Prvo izdanje drugog dela je izašlo iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617). Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni 1617.

 

Pretpostavlja se da ideja o sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i Lope de Vega (šp. Lope de Vega).

Godine 1920. Ramon Menendes i Pidal [3](šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances) nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani nezaštićene i spasava device.

 

 

 

 

Migel de Servantes Saavedra

 

 

      

                     Migel de Servantes Saavedra

 

Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547. — Madrid, 23. april 1616) je bio španski <

MANDRAGOLA

 

 

                

                  

 

 

 

 

                                MEDITERRANEO    SEA   ART   CLUB

 

 

 

 

 

  " MANDRAGOLA "  -   Nikole Mikijavelija

Makijaveli je svoje najbolje literarno delo „Madragola“ napisao 1518.godine, a danas se smatra najboljom komedijom 16.veka. Ima tipičnu strukturu renesansne komedije: složen zaplet, likove različitih karakternih osobina, od priglupih, lukavih, pohlepnih do dobrih i plemenitih. U borbi dobra i zla, naravno beskurpulozno trijumfuje inteligencija nad glupošću.

 

       

 

 

   MANDRAGOLA

 

 

 

 

Nikolo Makijaveli MANDRAGOLA Kalimako je od detinjstva živeo u Parizu. Kada je jednog dana slučajno  čuo  priču o prelepoj Lukreciji iz Firence, odlučuje da ode da je vidi. Kada je stigao u Firencu i uverio se da su priče o njenoj lepoti (malo je reći) istinite, shvata da je mora imati, ali i da je ona udata za jednog od prvih ljudi u gradu, Meser Niu. Zato regrutuje ceo grad da mu pomogne u ostvarivanju tog cilja: svog slugu Sira, lokalnog ankoliza (a biveg provodadiju) Ligurija, korumpiranog fratra Timotea, i devojinu majku Sostratu. Koristei Meser Niinu neostvarenu  želju da sa Lukrecijom ima dete, on i Ligurio smišljaju prevaru. Prerušen u doktora, Kalimako savetuje Nii da njegova mlada žena popije napitak od mandragole, a da će posle toga sigurno zatrudneti. Medjutim, prvi čovek sa kojim posle toga ona bude spavala umrće! Ne treba posebno naglašavati da je sve to velika laž, a da će taj prvi čovek, naravno, biti Kalimako lino. Prevara je, dakle, uspela, ali osnovno pitanje je koliko će ko biti zadovoljan njenim konačnim ishodom.

 

“La Mandragola” è un “gioiello” tanto incisivo da oltrepassare i secoli e “dipingere” l’età contemporanea attraverso le strabilianti avventure dei personaggi. Firenze, 1520. Niccolò Machiavelli apre il suo scenario su una cena goliardica durante la quale Callimaco s’infiamma per la casta Lucrezia egregiamente rappresentata da Rossana Schiaffino, “moglie” di messer Nicia, gretto notaio infarcito di una cultura pedantesca e deciso a qualsiasi espediente pur di avere un erede. Con l’aiuto dell’amico Ligurio, del servo Siro e di uno spassoso Totò fortemente “tipizzato” che, nelle vesti di Fra Timoteo, è “portatore di una recitazione umanizzata e densa di grovigli psicologici” (Ennio Bìspuri), “un illustre medico” convince Romolo Valli, l’anziano e impotente “marito”, a far bere alla moglie una pozione di Mandragola.

 

 

Lica:                                                  

Kalimako Siro

Meser Niča

Ligurio

Sostrata 

Fra Timoteo

Lukrecija 

Jedna žena 

Kamilo Kalfučio 

Firentinac

  

 

 

 

                   VENECIA