Petak, Novembar 20, 2015
Sioran - "onaj koji čuva crne ovce"
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
U proleće dok sam šetao parkom psihijatrijske bolnice u Sibiuu, u Transilvaniji, prišao mi je jedan "pansionar". Razmenili smo nekoliko reči, potom mu rekoh: "Dobro je ovde." "- Razumem. Vredi bili lud", odgovorio mi je. "Ali ipak ste u nekoj vrsti zatvora." "- Ako hoćete, ali tu se živi bez imalo brige. Štaviše, približava se rat, znate to kao i ja. Ovo mesto je sigurno. Ne mobilišu nas a, zatim, ludnica se ne bombarduje. Na vašem mestu, odmah bih se dao zatvoriti."
Zbunjen, zadivljen, napustio sam ga i potrudio se da više saznam o njemu. Uverili su me da je zaista lud. Lud ili ne, nikad mi niko neće dati pametniji savet.
Mišljenja, da; ubeđenja, ne. To je polazište intelektualne gordosti.
Razgovori sa Sioranom uzbudljivo su putovanje kroz istoriju, filozofiju, metafiziku, ali možda, pre svega, obračun sa samim sobom i svetom koji ga okružuje.
Emil M. Sioran (1911–1995), rođen je u selu Rasinari u Karpatima, u Rumuniji, kao sin pravoslavnog sveštenika. Na rumunskom njegovo prezime Čoran, znači onaj koji čuva crne ovce. Iako je bio sin sveštenika, nije verovao u Boga, ali se Bogu stalno obraćao. Knjiga njegovih razgovora „Sioran” – knjiga je u kojoj Sioran govori o Sioranu.
Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake nagoni da prihvate najveće životne probleme. Njegova filozofija odbacuje sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast.
Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran ipak pokušava da na sebi svojstven način vrati veru u ljudsku vrstu. Sioranovi razgovori su njegovo prvo kompletno i autobiografsko predstavljanje, pokušaj samoposmatranja, objašnjavanja straha, ljubavi i života.
Sioran je bio poslednji veliki cinik 20. veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću, odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom. Stanovao je u potkrovlju, u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od deset hiljada franaka. Nije dozvolio ni da ga kandiduju za Nobelovu nagradu. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama.
Čovek je slobodan, osim po onome što je u njemu duboko. Na površini, čini šta hoće; u skrovitijim slojevima, volja je reč lišena smisla.
Da bismo razoružali zavidljivce, morali bismo se na ulici pojavljivati na štakama. Jedino prizor našeg srozavanja može da donekle očoveči naše prijatelje i naše neprijatelje.
"Ja sam slabić, nisam u stanju da podnesem patnju da budem srećan".
Kada moramo da donesemo neku odluku od životnog značaja, najopasnije je pitati za savet druge s obzirom na to da, izuzev nekoliko zabludelih duša, nema nikog ko nam iskreno želi dobro.
Bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine.
Uvek se iznenadim kad vidim u kojoj su meri niska osećanja živa, normalna, otporna. Kada ih iskusimo, osećamo se razdragani, ponovo uklopljeni u zajednicu, na ravnoj nozi sa bližnjima.
Taj tako veličanstveno promašeni univerzum! - to je ono što u sebi ponavljamo kada smo raspoloženi za ustupke.
Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u
francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista
francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio
velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova.
Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško
pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina
objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: "Kratak
pregled raspadanja" (1949), "Silogizmi gorčine" (1952),
"Iskušenje da se postoji" (1956), "Istorija i utopija" (1960),
"Pad u vreme" (1964) i "Rđavi demijurg" (1969) kao i
nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima
(Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers).
Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma.
