Utorak, Jun 21, 2011
PAULO KOELJO - Paulo Coelho - ADMIRAL KRUGA PLEMENITIH
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
"KADA NASTOJIMO DA BUDEMO BOLJI NEGO ŠTO SMO, SVE OKO NAS TAKODJE POSTAJE BOLJE."
"PONEKAD TREBA PUSTITI DA VODA SAMA TEČE."
Paulo Coelho
Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.
Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše.
Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj...i samo postoji taj trenutak...
Paulo Coelho
ADMIRAL KRUGA PLEMENITIH MEDITERRANEO SEA ART ACADEMY
Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta.
Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu-uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti, jer je ona hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.Treba ići za ljubavlju gde god ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočaranja i tuge. Jer,u času kad krenemo u susret ljubavi,i ona kreće u susret nama. I spasi nas.
Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu, ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jačim od sebe; uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok nas sustanar ili supružnik spava, oplakivati u potaji, svoj kukavičluk.
Kada viđamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.
Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja. Možda zbog toga oni tako rano i odustaju.
Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.
Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.
Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.
Treba se izlagati opasnostima. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakog dana Gospod nam daruje – zajedno sa Suncem – jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakog dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti skriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji – trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda.
…
Jadan je onaj koji se plaši da se izloži opasnostima. Jer on se možda nikada ne vara, nikad ne razočarava, niti pati poput onih koji slede neki svoj san. Ali kad se osvrne za sobom – a svi se mi uvek osvrćemo za sobom – začuće glas svog srca kako mu govori: „Šta si učinio sa čudima koje je Bog posejao duž tvojih dana? Šta si učinio sa sposobnostima koje ti je tvoj Učitelj poverio? Zakopao si ih duboko u neku jamu, iz straha da ih ne izgubiš. Dakle, to je tvoje jedino nasledje: izvesnost da si proćerdao svoj život“.
Jadan onaj ko bude slušao takve reči. Jer će tada poverovati u čuda, ali uzalud. Čarobni trenuci njegovog života otišli su u nepovrat.
Paulo Koelljo
Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala
Paulo Koeljo (Paulo Coelho) je rodjen u Rio de Zaneiru 1947. godine. U Brazilu se afirmisao kao pisac tekstova za hitove koje je pevao cuveni rok pevac Rail Seisas; njegove kompozicije izvodile su i sve velike zvezde brazilske muzicke scene sedamdesetih i osamdesetih godina.
Paulo Koeljo je proucavao magiju i okultizam od svoje 25. godine. Posto je pesice presao put hodocasnika dug 830 km do Santjaga de Kompostele, napisao je 1986. godine knjigu Dnevnik jednog carobnjaka, koja je ubrzo postala bestseler u Brazilu. Nakon Alhemicara (1988), koji je njegov prvi svetski bestseler, Koeljo je objavio i knjige: Brida (1990), Valkirije (1992), Maktub (1994), Peta Gora (1996), Prirucnik za ratnika svetlosti (1997), Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala, Knjiga o sreci, Veronika je odlucila da umre... Dela Paula Koelja prevedena su na 50 jezika i objavljena u 93 zemlje u ukupnom tirazu od 20 miliona primeraka.
Samo Alhemicar, sa kojim je ovaj "najcitaniji latinoamericki pisac posle Markesa" (The Economist) stekao svetsku slavu, prodat je u tirazu od 15 miliona primeraka. Americko drustvo knjizara proglasilo je roman Alhemicar najboljom knjigom za mlade u 1994. godini, francuski casopis Elle knjigom godine 1995, u Jugoslaviji je dobio nagradu "Zlatni bestseler" Televizije Beograd i "Vecernjih novosti" 1995. i 1996.
Francuska vlada dodelila je Paulu Koelju najvise odlikovanje u oblasti kulture: Vitez reda knjizevnosti i umetnosti. Njegova dela izvanrednog poetskog stila, koja podsticu nasu sposobnost da sanjamo, posredstvom jezika koji se ne obraca nasem razumu, vec nasim srcima - donela su mu reputaciju jednog od 15 najpopularnijih pisaca na svetu...
- Detalj iz njegove biografije kao odgovor na pitanje zašto je napisao knjigu "Veronika je odlučila da umre":
"Tokom njegovih tinejdžerskih godina Paulo Koeljo je bio zatvoren u mentalnu bolnicu u Rio de Žaneiro tri puta. Bio je stidljiv i zatvoren mladić koji je očajnički pokušavao da postane umetnik. Kada je zadnji put naputio bolnicu 1967, Paulo je sebi obećao da će jednog dana napisati o svom iskustvu. Veronika je odlucila da umre je rezultat tog obećanja."
- Odgovor Paula Koelja na pitanje "kako vidite svoj uspeh"
Na veoma apstraktan način. Pročitao sam iternacionalne novinske članke, primio sam pozivnice za razne događaje, ali kao pisac nisam bio u istoj, direktnoj vezi kao sto pevač bude sa svojom publikom. Vidim ovo kao nešto jako pozitivno jer mi dopušta da imam isti intimni nivo u mom poslu kao sto sam imao kad sam počeo svoju karijeru.
Kada pišem knjigu, pišem je za sebe, pokušavajući da odgovorim na pitanja koja sam postavljao sebi tokom celog svog života; znam da što sam bliži svojoj duši, bliži ću biti onom što Jung naziva "svetskom dušom". Ali ja razumjem moj uspjeh, i pokušavam da ostvarim profit od onoga što ja vidim kao najfascinantniju stvar u životu: ljudski kontakt. Ovo olakšava moj dolazak u stranu zemlju jer već ima ljudi sa istim afinitetim.
Nikada se nisam osećao kao stranac i to je nesto jako dobro. Štaviše to mi daje nadu: ima mnogo ljudi tamo negde koji pokušavaju da prevaziđu sopstvene granice i izgrade nešto značajnije.
TADEJ
"Kakvim se mislima bavimo - takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe - eto nam mir."
