la linea blu del mare

 

             

                     

 

 

 

 

 

 


 

                

                 MEDITERRANEO     SEA   ART   CLUB

 


 

 

 

 

 

 

 

ČETINARSKE ŠUME NA OBALAMA SREDOZEMLJA SE NA SEVERNIJEM DELU MEŠAJU SA LISTOPADNIM , BOROVI , JELE ,ČEMPRES, KEDAR  SA JABLANOM , GRABOM,KESTENOM ,HRASTOM, JASENOM , BUKVOM . 

SMOKVA PRODUŽUJE MEDITERANSKI POJAS PREMA ZALEĐU,TAMO GDE SUSTAJE MASLINA. ROGAČ I BADEM RASTU U SLEDEĆEM PREDELU GDE MEDITERANSKI ELEMENT NAGLAŠAVAJU NARANDŽA I LIMUN ŠTO ODOLEVAJU SEVERNOM VETRU.

 

 

Foreste di conifere costa mediterranea a lavorare a nord mescolato con latifoglie, pino, abete, cipresso, cedro con Jablan, Carpino, Cavallo, frassino, faggio.

Zona mediterranea dall'entroterra, dove il fruscio delle olive. Rogac aree in cui gli elementi sottolineare Rosemary  resistere venti settentrionali.

 

 

 

      

                                           

 

 

 

                      

 

                                  

                                          EGEJSKO  MORE

                                

 

 

TRAVE DALJE PRELAZE U BRDA , MIRISNE ETARSKE STABLJIKE LAVANDE,OLEANDERA,RUZMARINA,BOSILJKA, TIMIJANA,MAJORAN ZATIM ŠIPAK,MOGRANJ I NAR.

KADULJA , PELIN,ŽALFIJA RASTU DO TAMARISA , MIRTE , PALME I URME , DO KAPARA , KOMORAČA ,MOTRIKE, BRNISTRE.

LOVOR JE NA JUGU PUNIJI I KREPKIJI, IDUĆI PREMA SEVERU LIST MU SE STEGNE I NABORA.LOZA RASTE PREMA KONTINENTU, A RETKO SE MOŽE PRONAĆI MANDRAGOLA .

 

 

 

 

                    

 

 

                                               LAVANDA

    

 

 

PREPOZNAJEMO LAVANDU, KADULJU TE AGAVU ŠTO SE NAJPRE PRIMILA NA OBALAMA ŠPANIJE I PORUGALIJE DONETA IZ NOVOG SVETA.

 

 

 

            

               

 

 

 

                                                         MASLINA

 

 

 

 

                                             

 

 

 

 

 

 

Средоземна или медитеранска вегетација је биом који се развија у умереним и суптропским климатским условима, које карактеришу сува лета и благе кишовите зиме. Екорегиони овог биома обухватају специфичне шумске и жбунасте екосистеме распрострањене на свим континентима изузев Антарктика. Пет је географски одвојених целина са средоземном вегетацијом: област Медитерана, Калифорнија у Северној Америци, средишњи делови Чилеа у Јужној Америци, Капска област у јужној Африци, југозападне области Аустралије.

 

 

 

 

            

 

 

                     BOROVI NA STENAMA OBALE

 

 

 

 

Региони са средоземном вегетацијом поседују велики диверзитет станишта и врста. Мозаичан распоред станишта и предела услед геоморфолошких, педолошких и микроклиматских разлика честа је појава, нарочито у Медитерану. Већина биљних врста има склерофилну грађу листова (листови су мале површине, са дебелом воштаном кутикулом ради задржавања воде), са присутним провидним длакама ради одбијања сунчевих зрака.

 

 

 

 

                            

            

                             MAKIJA  -    macchia

 

 

 

 

Средоземни екосистеми

 

 

 

Средоземна вегетација се диференцира у неколико основних типова екосистема: шуме; макије, гариге и сличне жбунасте екосистеме; средоземне саване и сличне травнате екосистеме. Човековим вековним деловањем природна вегетација је већим делом деградирана, у појединим областима чак до антропогених камењара.

 

 

 

                    

 

                                         

                                 LAVANDA

 

 

 

Шуме средоземног типа су најчешће изграђене од широколисног зимзеленог дрвећа. Шумама Медитерана  доминирају зимзелени храстови, средоземним шумама Аустралије доминирају еукалиптуси, док јужна буква гради шуме у Чилеу. Шумска вегетација развија се у областима са довољно падавина, попут виших планинских падина, или уз реке. Четинарске врсте су такође присутне, попут алепског бора и чемпреса у Медитерану.

 

 

                

                  

                   

                 

 

 

 

 

                  

 

 

                                              MASLINJACI

 

 

 

Висока жбунаста вегетација назива се макија у Медитерану, чапарал у Калифорнији, маторал у Чилеу и Шпанији, финбос у Јужној Африци и квонган у Аустралији. Ову вегетацију карактерише велика густина склерофилних жбунова и тиме узрокована непроходност. У појединим областима, жбунаста вегетација типа макије је климаксна, јер се услед неповољних услова не могу развити шуме. У већем делу средоземних области, макија настаје претераном експлоатацијом и деградацијом примарне шумске вегетације.

 

 

 

 

 

 

                                    MEDITERANSKO RASTINJE

 

 

 

Нижа жбунаста вегетација назива се гарига, фригана и бата у Медитерану, меки чапарал у Калифорнији, страндвелд у Јужној Африци. Ову вегетацију чине жбунови налик жалфији, без склерофилних листова. Гарига се развија уз саму обалу мора и океана, а биљне врсте које овде расту адаптиране су на честе ветрове и повишен салинитет ваздуха. Гариге настају и секундарно, као даљи степен деградације природних шумских станишта, након деградирања вегетације макија.

 

Саване и травнати екосистеми заузимају најмању површину у оквиру средоземног биома.

Средоземна вегетација на Балкану

У оквиру средоземног биома на територији Балканског полуострва јављају се следећи екорегиони:

 

Алепски бор (Pinus halepensis) је медитеранска врста бора, чији се ареал простире од Марока и Шпаније на западу до Леванта (Сирија, Јордан) на истоку. Врста је управо и описана на основу примерака који расту око града Алепа у Сирији. Станишта  bорa медитеранске u Алжиру и Мароку). која алепски бор настањује обухватају приморске средоземне шуме, али и шуме већих надморских висина (шуме, до 1700 m)

 .

 

 

 

 

 

 

Чемпрес, заједничко име рода Cupressus, је дрво које обично расте у топлим крајевима, брзо се развија и може досећи висину од око 20 m, са приближним пречником стабла од око 60 cm.


Породица Cupressaceae се назива породица Чемпреса.


Макија је тип густе медитеранске жбунасте вегетације, распрострањен на обалама Средоземног и његових обалних мора. Макију гради ниско дрвеће и високо жбуње, велики број зељастих биљака и пењачица. Висина макије најчешће не прелази 4 m. Макија се развија у оним биотопима који не могу подржти раст високог дрвећа (суве и камените падине оромедитерана), или у областима антропогене деградације природних зимзелених медитеранских шума.

 

 

 

                  

                      

 

 

 

 

              

  

 

 

 

 

Назив макија потиче од италијанске речи за шикаре (macchia). Типичне макије су управо развијене на обалама Апенинског полуострва, на медитеранским острвима Сицилији, Сардинији и Корзици, као и на јадранским острвима.