Emil Cioran - cinik u čijoj je senci Pariz
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Mišljenja, da; ubeđenja, ne. To je polazište intelektualne gordosti.
Razgovori sa Sioranom uzbudljivo su putovanje kroz istoriju, filozofiju, metafiziku, ali možda, pre svega, obračun sa samim sobom i svetom koji ga okružuje.
Emil M. Sioran (1911–1995), rođen je u selu Rasinari u Karpatima, u Rumuniji, kao sin pravoslavnog sveštenika. Na rumunskom njegovo prezime Čoran, znači onaj koji čuva crne ovce. Iako je bio sin sveštenika, nije verovao u Boga, ali se Bogu stalno obraćao. Knjiga njegovih razgovora „Sioran” – knjiga je u kojoj Sioran govori o Sioranu.
Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake nagoni da prihvate najveće životne probleme. Njegova filozofija odbacuje sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast.
Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran ipak pokušava da na sebi svojstven način vrati veru u ljudsku vrstu. Sioranovi razgovori su njegovo prvo kompletno i autobiografsko predstavljanje, pokušaj samoposmatranja, objašnjavanja straha, ljubavi i života.
Sioran je bio poslednji veliki cinik 20. veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću, odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom. Stanovao je u potkrovlju, u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od deset hiljada franaka. Nije dozvolio ni da ga kandiduju za Nobelovu nagradu. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama.
Čovek je slobodan, osim po onome što je u njemu duboko. Na površini, čini šta hoće; u skrovitijim slojevima, volja je reč lišena smisla.
Da bismo razoružali zavidljivce, morali bismo se na ulici pojavljivati na štakama. Jedino prizor našeg srozavanja može da donekle očoveči naše prijatelje i naše neprijatelje.
"Ja sam slabić, nisam u stanju da podnesem patnju da budem srećan".
Da bih u nekog proniknuo, da bih ga doista upoznao, dovoljno mi je da vidim kako reaguje na ovo Kitsovo priznanje. Ako ne shvati smesta, nema svrhe da se dalje trudim.
Kada moramo da donesemo neku odluku od životnog značaja, najopasnije je pitati za savet druge s obzirom na to da, izuzev nekoliko zabludelih duša, nema nikog ko nam iskreno želi dobro.
Bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine.
Uvek se iznenadim kad vidim u kojoj su meri niska osećanja živa, normalna, otporna. Kada ih iskusimo, osećamo se razdragani, ponovo uklopljeni u zajednicu, na ravnoj nozi sa bližnjima.
Ako čovek lako zaboravlja da je proklet, to je stoga što je proklet oduvek.
Nemati više ničeg zajedničkog sa ljudima osim činjenice da ste čovek!
Jedna doista naša baština: časovi u kojima nismo ništa radili... Oni nas oblikuju, oni nas individualizuju, oni nas čine nesličnima.
Pošto nikada nisam saznao za čim idem po ovom svetu, još uvek čekam onog ko bi mogao da mi kaže za čime ide on sam.
Ono što odvraća od očajanja: zatvorilti zadugo oči da bi se zaboravila svetlost i sve što ona otkriva.
U divljenju, kao i u zavisti, oči se naglo pale. Kako razlikovati jedno od drugog kod onih u koje nismo sigurni?
Taj tako veličanstveno promašeni univerzum! - to je ono što u sebi ponavljamo kada smo raspoloženi za ustupke.
Razmetanje ne ide zajedno s fizičkim bolom. Čim nam se telo oglasi, svedeni smo na svoje normalne dimenzije, na najuvredljiviju, najrazorniju izvesnost.
Oduvek se umire, a smrt ipak nije izgubila ništa od svoje svežine. U tome i počiva tajna nad tajnama.
U svim godinama otkrivamo da je život zabluda. Samo, s petnaest godina, reč je o otkriću u koje ulazi drhtaj strave i malčice čarolije. Vremenom, to otkriće, degenerisano, okreće se u očiglednu istinu, i tako zažalimo za dobom kada je ono bilo izvor nepredviđenoga.
U proleće dok sam šetao parkom psihijatrijske bolnice u Sibiuu, u Transilvaniji, prišao mi je jedan "pansionar". Razmenili smo nekoliko reči, potom mu rekoh: "Dobro je ovde." "- Razumem. Vredi bili lud", odgovorio mi je. "Ali ipak ste u nekoj vrsti zatvora." "- Ako hoćete, ali tu se živi bez imalo brige. Štaviše, približava se rat, znate to kao i ja. Ovo mesto je sigurno. Ne mobilišu nas a, zatim, ludnica se ne bombarduje. Na vašem mestu, odmah bih se dao zatvoriti."
Zbunjen, zadivljen, napustio sam ga i potrudio se da više saznam o njemu. Uverili su me da je zaista lud. Lud ili ne, nikad mi niko neće dati pametniji savet.
Svaki put kada naiđem makar samo na jednu budističku izreku, obuzme me želja da se vratim toj mudrosti koju sam pokušao da usvojim u toku dosta dugog vremenskog razdoblja i od koje sam se delimično, neobjašnjivo odvratio. U njoj počiva ne toliko istina, nego nešto bolje... i njome se pristupa onom stanju u kojem smo čisti od sveta, na prevom mestu od iluzija. Nemati više nijednu, a da se ipak ne rizikuje slom, zaroniti u razočaranje, izbegavši pri tom ogorčenost, oslobađati se svakog dana malo više zamagljenja u kojem se vuku te horde živih.
Čovek će nestati, bilo je to dosad moje čvrsto uverenje. U međuvremenu sam promenio mišljenje: on mora nestati.Ako su odnosi među ljudima tako teški, to je zato što su stvoreni da jedni drugima razbijaju njušku a ne zato da imaju "odnose".
Mišljenja, da; ubeđenja, ne. To je polazište intelektualne gordosti.
Čovek se utoliko više vezuje za neko biće ukoliko je njegov nagon za održanje nesiguran, da ne kažemo ništavan.
Nisam sreo nijedan jedini poremećni duh koji je neradoznao za boga. Treba li iz toga da se zaključi da postoji veza između traženja apsolutnog i raspada mozga?
Bilo koji crv koji bi se smatrao prvim među sebi ravnima smesta bi dostigao status čoveka.
Velika, jedina originalnost ljubavi jeste da čini da se sreća ne razlikuje od nesreće.
Tek što smo izgubili jednu manu, kada se se druga žuri da je zameni. Naša ravnoteža je po tu cenu.
Svojstvo bola jeste da se ne stidi što se ponavlja.
Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u
francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista
francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio
velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova.
Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško
pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina
objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: "Kratak
pregled raspadanja" (1949), "Silogizmi gorčine" (1952),
"Iskušenje da se postoji" (1956), "Istorija i utopija" (1960),
"Pad u vreme" (1964) i "Rđavi demijurg" (1969) kao i
nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima
(Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers).
Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim.
Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma.
