SONET

 

 

                     

                    

 

 

 

 

                 MEDITERRANEO     SEA   ART   CLUB

 

 

Francesco Petrarca

 

 

.XI.

Lassare il velo o per sole o per ombra

Nosite, gospo tu koprenu krasnu
na suncu i u sjeni,
otkad žudnju vidjeste u meni
s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

Dok slatke misli u sebi sam krio,
što željama su slomile mi pamet,
lice već viđah samilošću sjati;
al kad vas Amor upozori na me,

Kose je plave veo obavio,
a nesta pogled koji ljubav prati,
Što vrh sveg od vas žuđah sad mi krati

taj veo tako kleti,
što, na smrt moju, i zimi i ljeti
očiju divnih krije svjetlost jasnu.

 

 

 

Frančesko Petrarka (20. juli 1304 - 18. juli 1374). Italijanski humanista. Istoričar.

Čeveni italijanski humanista Frančesko Petrarka je rođen u malom gradiću Arecu u južnoj Italiji kao sin dvorskog notara. Svoje rano detinjstvo je proveo u selu Incisa blizu Firence. Otac Petrarke, gospodin Petrarko je pobegao iz Firence 1302. zajedno sa Danteom zbog kuge koja je tada vladala Italijom. Najveći period svog detinjstva Petrarka provodi u Avinjonu gde se čitava porodica preselila na insistiranje pape Klimenta V, koji je 1309. došao u ovaj grad posle raskola u papstvu.

Petrarka je studirao u gradu Montpelijeru (1316-1320) i Bolonji (1320-1326), na insistiranje svog oca pravo. Ipak, Petrarka se prevashodno interesovao za pisanje i za čitanje latinske poezije. Nakon smrti oca, vraća se u Avinjon i radi kao dvorski savetnik. Rad mu je obezbeđivao i dosta vremena da se posveti pisanju. Prvo njegovo delo "Africa", (Afrika)je bila neka vrsta latinskog epa o rimskom vojskovođi Skipiju Afričkom. Zbog svojih dela, primio je na Kapitolu (u Rimu) pesnički lovorov venac i tako je postao prvi čovek kome je pripala čast da se okiti ovakvim priznanjem. Maštao je o ujedinjenju Itlije, pa je tu svoju želju izrazio u pesmi "Moja Italija", i pozdravio je ustanak Kole di Rijencija 1347. godine. Petrarka je putovao po celoj Evropi i radio je kao papski izaslanik jedno vreme. Prilokom svojih putovanja sakupljao je latinske dopise, citate i prerađivao ih. Objavio je prvi prevod Homera na latinskom jeziku, kao i Ciceronova pisma, za koje se sumnjalo da uopšte postoje. Njegovo najčuvenije istorijsko delo jeste "De Viris Illustribus"(Poznati ljudi). Tu je Petrarka spomenuo 21. heroja rimske istorije od Romula do Cezara i od Aleksandra Velikog, Pira i Hanibala. Delo je posle njegove smrti upotpunio njegovg učenik Lombardo, koji je dodao još 12 biografija, i tako zaključio hronološku seriju sa carem Trajanom.Drugo njegovo istorijsko delo je bilo "Rerum Memorandarum Libri" (Knjiga Sećanja). Tu je Petrarka objavio prikupljene istorijske anegdote, ali mu je delo ostalo nedovršeno. 26. aprila 1336. Petrarka, zajedno sa svojim bratom i svojim prijateljima se penje na vrh Mont Ventoksa u Italiji na 1.909 m nadmorske visine. Uskoro je pisao svom prijatelju Frančesku Dionođiju i obavestio ga da mu je pošlo za rukom da osvoji vrh Mont Ventoksa. Ovo penjanje Petrarke na vrh Mont Ventoksa 26. aprila se samatra i pretečom alpinizma, a sam Petrarka prvim alpinistom.

Zbog učešća u crkvenom životu, zabranjen mu je brak. Uskoro je raščistio sa crkvom i venčao se sa jednom nepoznatom ženom koja mu je rodila sina i ćerku.

Petrarkim sin je rođen u Avinjonu i zvao se Đovani, a ćerka Frančeska se rodila u Vakluzi. Ćerka mu je bila udata za plemića Frančeska Brosana, koji će kasnije pročitati prvi Petrarkin testament. 1362. ćerka dolazi u posetu svome ocu u Veneciji da bi se spasla kuge.

Posle kraćeg boravka u Veneciji, Petrarka boravi jedno vreme u Padovi, da bi se zatim zauvek uklonio iz društvenog života. Do kraja svog života se bavio pisanjem u malom mestašcu Arki gde je i umro 1374.

Slavu kao pesnik-humanista Petrarka je stekao svojim zbirkama kancona i soneta gde opisuje svoju ljubav prema Lauri, na jedan drugačiji način nego što je Dante opevao svoju Beatriče.

 

 

XI
Lassare il velo o per sole o per ombra

Nosite, gospo tu koprenu krasnu
na suncu i u sjeni,
otkad žudnju vidjeste u meni
s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

Dok slatke misli u sebi sam krio,
što željama su slomile mi pamet,
lice već viđah samilošću sjati;
al kad vas Amor upozori na me,

Kose je plave veo obavio,
a nesta pogled koji ljubav prati,
Što vrh sveg od vas žuđah sad mi krati

taj veo tako kleti,
što, na smrt moju, i zimi i ljeti
očiju divnih krije svjetlost jasnu.

Analiza:
Pesnik primećuje da ga Laura ne voli. Laura je odbila Petrarku kada je
videla da je on voli. Pesnik je to prikazao tako da je rekao kako se ona
velom sakrila. Tim velom je sakrila svoje oči koje su pesniku najdraže kod
Laure. Pesnika su najviše privlačile njene oči, koje su njemu bile poput
sunca (svetlost koja mu daje život, snagu...). Stilske figure koje se
pojavljuju su metafora i epitet.

XXXI
Questa anima gentil che si disparte

Ta blaga duša što putovat treba
u drugi život, prije hore zvana,
bude li tamo dužna čast joj dana,
u najdičnijem bit će dijelu neba.

Između Marsa stane li i treće
svjetlosti, Sunce pasti će u sjenu,
jer da bi mogle gledat lijepost njenu,
blažene duše njoj hrlit sve će.

Pod četvrtim li svodom bude stala,
tri ostale će manje lijepe biti,
a samo njoj će pripast čast i hvala;

u petom krugu neće boraviti;
znam, bude li se dalje uspinjala,
Jupitera sjaj će i svih zvijezda skriti.

Analiza:
Petrarka shvata da će Laura umreti pre nego što bi trebala.
Prikazuje je kao svetlost, što je i pre već činio pošto je svetlost
često upotrebljavana za prikaz idola, moći, predmeta obožavanja i slično,
te govori kako će ta svetlost sjati jače od svih ostalih odnosno da će sva
ostala svetla pasti u senu. Naravno to govori da će se desiti samo ako joj
bude dana čast koju ona u njegovim mislima zaslužuje. Stilske figure koje
se pojavljuju su gradacija, hiperbola i epitet.

XXXII
Quanto piu m’avvicino al giorno extremo

Kako se bliže moji zadnji časi,
a život ljudski redom kratko traje,
vidim da vrijeme ni hipa ne staje
i lažna nada pomalo se gasi.

Mislima velim: o ljubavi niti
zborit ne smijemo, jer u svakom trenu
snijeg kao novi nestaju i venu
snage nam tijela; mirni ćemo biti:

s njim će sve nade prestati da žive,
s kojih smo bili u zabludi dugo,
sve što veseli, boli, srdi, plaši;
te ćemo spoznat da često i drugog
privlače stvari lažljive i krive;
uzalud da su uzdisaji naši.

Analiza:
Pesnik primećuje da neće još dugo živeti. Život svakog čovjeka je
prekratak. Vreme uvek teče i ni na trenutak se ne zaustavlja pa tako
pesnik gubi "lažnu" nadu koja ga je do sada tešila. Petrarka shvata da u
svakom trenu ima sve manje i manje energije za život i da je ne sme
rasipati. Govori da će s prestankom gibanja, odnosno kada napuste svoje
telo, nestati svi osećaji. Zadnji stih se može protumačiti na više
načina. Jedan način bi bio da je ono što oni sada govore, još pre smrti,
uzaludno jer uzaludno jer će postojati uvek oni drugi koje privlače krive
stvari bez obzira na to što oni kažu, a drugo je da njihovi uzdisaji nakon
što umru su uzalduni, odnosno uzaludno im je to što se čude krivim
stvarima koje drugi rade i mole boga da to zanemari. Od stilskih figura
pojavljuje se epitet.

CCCXL
Dolce mio caro et precioso pegno

O slatki znače, milo moje blago,
što Raj te čuva, Narav mi te diže,
ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,
života moga potpora i snago?

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije
dostojan bio; sad puštaš da patim
pomoći lišen: ta tko mi je krati?
A znam da srdžbe tamo gore nije:

zbog koje ovdje srca milostiva
stradanjem drugog katkada se slate,
te Amor svladan u svom carstvu biva.

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,
i jedina mi možeš skončat jade,
prikazom svojom stišaj mi muke.

Analiza:
Laura je mrtva i raj je čuva. Pesnik je tužan jer je više ni u snu ne vidi
kao pre pa se zapitao zašto bi to Laura njemu napravila kada u raju
nema srdžbe. Pesnik misli da je Laura jedina koja vidi njegove muke i da
mu ona jedina može pomoći da ih se reši ako mu se prikaže. Delimično
je u pravu jer ako pati za njom najbolje će mu trenutno pomoći da mu se
prikaže, no onda će još više patiti kada mu se za stalno prestane
prikazivati. On sebi sam jednini može pomoći. Mora sam prihvatiti da je više
nema u ovom životu i krenuti dalje sa svojim životom. Od stilskih figura
se javlja epitet.

CCCLXI
Dicemi spesso il mio fidato speglio

Zrcalo vjerno govori mi moje,
duh trudan, koža izborana cijela
i oslabljena snaga, spretnost tijela:
Ostario si, očevidno to je.

Valja da Narav svi slušaju ljudi
jer vrijeme ne da sporit snagu njenu.
Ko voda vatru što gasi u trenu,
tad se iz duga, mučna sna probudih:

i vidim da nam život leti bijedan
i da nam kob je samo jednom sklona;
i usred srca glas mi zvoni jedan

Od nje što lijepih lišena je spona,
al, živa, bila stvor je izvanredan,
te svim je slavu, mnim, uzela ona.

 

 

 

 

Dante Alighieri

 

Vi što idete...


Vi što idete tako tužnog lika,
bol pokazujuć, svrnuv oči, niče,
otkud idete da vam blijedo lice
ko da je same samilosti slika?
Dičnu nam gospu vidjeste li, žene,
kako od plača oči joj se vlaže?
Recite ono što mi srce kaže
kada vas vidi tako rastužene.
Idete l' s mjesta koje izaziva
toliku tugu, stante sa mnom malo,
što god s njom bilo, nek mi se ne skriva.

Na oku vidim da je suzom sjalo, od
plača lik vam zgrčen tako biva da već
od tog mi srce drhtat stalo.

 

        

 

                                

 

                                          Dante Alighieri

 

 

 

Guidu Cavalcantiju Guido, htio bih da ti se, Lapo i ja ko začarani nađemo u lakom brodiću, da po vjetru plovi ma kom i po našoj nas volji morem njija; i da oluja nikad ne zavija i nemirnim ne zapriječi nas zrakom, već jedna želja da raste u svakom: da zajedno nam uvijek biti prija. I gospe Vannu i Lagiu i s njima onu što trideseta je po redu da taj čarobnjak dobri kraj nas stvori, i samo da se o ljubavi zbori, da im je lijepo u svakom pogledu, kao što mislim bilo bi nam svima.

Otmjenom srcu Otmjenom srcu i ljuvena žara prepunoj duši, kojim riječi ove — — a na odgovor svaka od njih zove — Amora pozdrav, njima gospodara. Trećinu bjehu skoro prošli sati vremena kad sja svod zvjezdani cio; javi se Amor, a takav je bio da na sam spomen užas mi se vrati. Nasmijan Amor držao sred dlana srce je moje, a spavala žena u naručju mu, svilom omotana. Budi je. Srce goruće joj dade; čedna ga ona jela zaplašena, a njega vidjeh tad da plakat stade.

Sonet o pravdi Ako li vidiš da me u plač vodi nevolja nova što mi dušu bije, rad pravde koja vazda pri tebi je, Gospode, tih me suza oslobodi: onoga kazni svojom rukom svetom koji ubija pravdu, dok ga brani tiranin, čijim otrovom se hrani, otrovom što ga rasu cijelim svijetom. I takav leden strah on eto zada vjernima tvojim te ni riječ ne zbore, a ti, iz kojeg sjaj i ljubav sije, tu krepost, koja gola leži sada, ovitu svojim velom digni gore, jer bez nje mira na zemlji nam nije.

 

 

У осамнаестој години Данте је срео Гвида Кавалкантија, Лапо Ђианија, Ћина да Пистоја и нешто касније Брунета Латинија. Они су заједно постали вође литерарног покрета "Слатки нови стил" (Dolce Stil Nuovo). Брунето је касније добио посебан помен у Божанственој комедији због онога чему је научио Дантеа.

У том периоду је срео и Беатриче Портинари, кћерку Фолка Портинариа. Тешко је одгонетнути од чега се састојала ова љубав, али се догодило нешто веома битно за италијанску културу. У знак ове љубави Данте је оставио свој траг помогавши песницима и писцима да открију тему љубави која никада до тада није била толико наглашена. Љубав према Беатриче је очигледно постала разлог за поезију и живот.

Када је 1290. Беатрис умрла, Данте је покушао да нађе спас у латинској литератури. Познато је да је у то доба читао Ботетиусова филозофска дела и Цицеронову De amicitia. Његова страст за филозофијом је касније била критикована у "Чистилишту" кроз лик Беатрис.

Данте је такође у једном периоду био војник и 1289. године учествовао у бици код Кампалдина (11. јуна), са фиорентинским витезовима против Ареца. Такође је постао и љекар и фармацеут. Он није желио да се бави тим професијама, али је закон донесе 1295. године захтијевао да племићи који желе да раде у јавној служби морају бити чланови неког еснафа, тако да је Данте приступио апотекарском еснафу да би се могао бавити политиком. Изабрао је апотекарски еснаф јер су се у то доба књиге продавале у апотекама.

Бавити се политиком није било лако када је папа Бонифације VIII планирао да војно освоји Фиренцу. 1301. године Шарл де Валоа, брат Филипа IV краља Француске, је посјетио Фиренцу јер га је папа именовао миротворцем за Тоскану. Али градске власти су одраније папине амбасадоре лоше третирале, тражећи независност од папиног утицаја. Такође могло се очекивати да ће Шарл де Валоа добити и друга, незванична наређења. Градски савјет је послао делегацију у Рим, са намјером да дознају папине намјере. Данте је био вођа ове делегације.

Бонифације је отјерао остале представнике и тражио од Дантеа да сам остане у Риму. У исто вријеме (1. новембар 1301.) Шарл де Валоа је ушао у Фиренцу са Црним Гуелфима. који су у сљедећих шест дана разорили град и убили скоро све своје непријатеље. Нову власт су чинили Црни Гуелфови, а Канте де Габриели ди Губио је именован за градоначелника. Данте је осђен на двогодишње изгнанство и велику новчану казну. Пјесник је још увијек био у Риму гдје му је папа сугерисао да остане. Он није био у могућности да плати казну и на крају је осуђен на доживотно изгнанство.

 

 

 

Don`t worry be happy-Bob Marley