HADRIJANOV AKVADUKT

 

             

                     

 

 

 

 

 

 

 

 

                 MEDITERRANEO     SEA   ART   CLUB

 

 

 

 

 

 

 

Аквадукт  Загхоуан, Тунис.Аквадукт се налази 17км јужно од Туниса је био део Загхоуан-Картагина система водоснабдевања. Изграђен је у време цара Хадријана у 122 нове ере. То је преко 90км (57,5 миља) дуго и састоји се од 20м високе стубова и лукова.

The Aquaduct of Hadrian

 

 

 

 

                                                     

 

 

             Publius Aelius Traianus Hadrianus

 

 

 

 

Хадријан, пуним именом након усиновљења Публије Елије Трајан Хадријан (лат. Publius Aelius Traianus Hadrianus, рођен 76. год. н. е., ступио на престо 117. године, умро 138. године), био је римски цар, наследник и посинак Трајанов, припадник антонинске династије и трећи у низу "петорице добрих царева".

Рођен је у хиспанском граду Севиљи, у породици која је порекло водила из италске покрајине Пиценума, и био у далеком сродству с Трајаном, јер је био унук сестре Трајановог оца. Трајан никада није званично одредио свога наследника, али је његова удовица Плотина тврдила да је на самрти Хадријана прогласио за наследника и свога посинка.

 

 

 

 

               

 

 

                                         HADRIJANOV   AKVADUKT

 

 

 

За разлику од Трајана, Хадријан је био противник територијалне експанзије. Пошто је и сам 117. године био на истоку, одмах се одрекао тамошњих Трајанових освајања и чак размишљао и о напуштању Дакије. Штавише, четири војна заповедника, који су знатно допринели Трајановим војним успесима, били су ухапшени и погубљени под оптужбом за заверу, премда је Хадријан касније тврдио да су они били погубљени по наређењу сената, а против његове воље.

До јединог озбиљног ратног сукоба током његове углавном мирне владе дошло је у Јудеји, где је Бар Кохба (= "Син звезде") предводио устанак Јудејаца (132―135) због Хадријанове одлуке да се на месту Јерусалима подигне римска колонија Аелиа Цапитолина; тамо где је некад био Јерусалимски храм требало је да се подигне храм Јупитера Капитолског, под чијим је именом требало да се одржава култ самог Хадријана. Устанци су се борили снажно, али безуспешно.

 

Уместо војне експанзије Хадријан је тежио дефинисаним границама које се у случају потребе могу бранити, иза којих би се налазила зависна краљевства, где је то могуће. Саме границе, уколико се није радило о природним препрекама, биле су снажно утврђене: у Британији је изграђен тзв. Хадријанов зид с једног на други крај острва; Германија и Ретија заштићене су лимесом који се протезао између Мајнца на Рајни и Регензбурга на Дунаву.

 

Унутар граница војска је држана у приправности и била састављена углавном од локалног становништва које се примало у легије и у помоћне трупе (тако да је постпено напуштен Веспазијанов систем по коме су војници у помоћним трупама служили далеко од свог завичаја). Поред тога, настављена је тенденција стапања помоћних трупа и легија; чак су и разлике међу официрима постале мање, пошто су сада витезови понекад замењивали сенаторе на високим положајима.

Да би ову, у основи стајаћу, војску држао у сталној приправности (што није био лак задатак), Хадријан је често предузимао личне инспекције, те је око половине своје владавине провео у провинцијама (121―125, 128―134). 

Хадријан је такође заслужан за значајне промене у цивилној управи. Витезови више нису морали обављати војне дужности да би напредовали у каријери, а многи од њих су ушли у царску бирократију. Формалне су титуле обележавале различите степене витешког достојанства: прокуратор је био vir egregius, обичан префект vir perfectissimus, префект преторија vir eminentissimus, што је очигледно била паралела сенаторској титули vir clarissimus.

Од Хадријана витезови замењују ослобођенике на двору и у царевим канцеларијама, а појављују се и у Хадријановом царском савету (consilium principis).

 

 

 

 

 

 

                                            

 

 

 

 

Хадријан је одржавао добре односе са сенатом, који му, међутим, никада није у потпуности веровао. Његова је спољна политика изгледала нехеројска, његов космополитизам неримски, а његове реформе сматране су мешањем у традиционалне надлежности сената. Поред тога, током последње две године своје владавине понекад се понашао ћудљиво и тирански.

Као и Август, није имао сопственог сина, па је грчевито трагао за наследником. Након што је погубио свог јединог мушког рођака, усвојио је 136. године Луција Цејонија Комода, који је узео име Луције Елије Цезар. Он је, међутим, ускоро умро, па је Хадријан 138. године изабрао богатог сенатора без деце, Тита Аурелија Антонина, коме је била 51 година.

Али, очигледно у намери да заснује династију, наредио је Антонину да и сам одмах усвоји два младића, 17-годишњег Марка Аурелија, нећака Антонинове жене, и Луција Вера, сина Елија Цезара. Када је Хадријан ускоро потом умро, сенат је одбио да га деификује. Да би то постигао, Антонин је морао уложити знатне напоре. Према некима, управо је због те оданости према поочиму Антонин добио надимак Пије (Pius = Побожни).

 

The Hadrian Aqueduct was started in 125 AD on the orders of the emperor and completed fifteen years later (140 AD), during the reign of Antoninus Pius.

The aqueduct consisted primarily of a underground tunnel, 25 km. long, which was constructed manually through solid rock by hundreds of slaves using simple tools such as chisels and hammers. The aqueduct was designed not only to transfer water towards the city but also to collect it through a number of smaller catchment works along the way. 

One of his aims was to was to serve a new Hadrianic quarter of the city (The City of Hadrian or Hadrianopolis) southeast of the ancient city - which covered current Zappeio, and extended from Kalimarmaro up to the Parliament building.

The Hadrian Aqueduct began at the foot of Mount Parnitha in the area of Tatoi, collected more water from Kifissia and transported it by gravity to a stone reservoir on the hill of Lycabettus in the city of Athens. This reservoir was referred to a Hadrian’s Reservoir ((dimensions 26.10 x 9.10m and 2m deep) and had an initial storage capacity of almost 500 cubic meters of water.

The Romans used to manufacture cisterns near the sources, in most of their aqueducts. In this way, the principle of communicating vessels was in force and, consequently, they maintained constant flow and pressure in their aqueducts. The transportation of water was realized using the so-called vaulted departments which, with a 1:1000 gradient, ensured constant flow.

The Aqua Alexandrina was a Roman aqueduct located in the city of Rome. It was constructed in AD 226 as the last of the ancient aqueducts in Rome. The Aqueduct was built under the reign of Emperor Alexander Severus to supply his enlargement of the Therme of Nero. Both the Therme and the Aqueduct have been renamed after Alexander.

The Aqua Alexandrina received its water from a spring at the foot of the hill Sassobello, within a swamp Pantano Borghese near the city of Gabii, now a part of Monte Compatri. The same spring supplies the still-in-use medieval Acqua Felice from 1586. The first 6,4 km of the total 22,4 km were tunneled underground, later on the surface, and 2,4 km also on brick arches.

The Aqueduct ended at Campus Martius at the Therme of Alexander, between the Pantheon and the Piazza Navona. The end of the Aqua Alexandrina was 50m above sea level. Depending on the season, the Aqueduct supplied 120.000 to 320.000 cubic meter of water per day.

Some of the arches are still standing today, crossing the busy Viale Palmiro north of Via Casilina in the district of Centocelle.