ΚΑΛΗΜΕΡΑ
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
ΚΑΛΗΜΕΡΑ ΕΛΛΆΔΑ
ΤΟΠΙΟ
κοιλάδα
βάρος κάτω από τις ελιές
ως ανεμιστήρας
επεκτείνεται και πτυχώσεις.
Πάνω από τα ελαιόδεντρα
και γκρι βροχή
πρώτη κρύα αστέρια
τέλος του ύπνου ποταμού.
Ο αέρας βαρύς και
Olive κατάκοιτος,
κάτω θρήνος.
PUNIM JEDRIMA
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
SIGNALNE ZASTAVICE
MORNARSKI ČVOROVI , VEŠTO VEZIVANI DAJU NAM SIGURNOST NA BRODU.
NAUTIČKI INSTRUMENTI
LORKIN VENAC OD MORSKE ROSE
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
LAKIM POKRETIMA,STIHOM,SETOM,SUZAMA I SMEHOM MEĐIO JE HORIZONTE NAŠE VILINSKIM PRAHOM ,MESEČINOM U LETNJE BESANE NOĆI A SUTONE NARANDŽINIM CVETOM,
ZATAKNUTIM ZA REVER U SVA NAŠA JUTRA SLOBODE KOJU JE ZA NAS SANJAO,VEČNO MLAD POD KROŠNJAMA MIRISNIH BOROVA ,LORKA.
ZAGONETNA MOĆ GITARE
Na raskršću
okruglom
šest je devojaka
zaigralo.
Tri su od mesa
a tri su od srebra.
San još od juče uzalud ih traži,
jer ih ne pušta iz svog zagrljaja
Polifem jedan od zlata.
Gitara!
ŠKOLJKA
Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.
FEDERIKO GARSIJA LORKA
OPROŠTAJ
Umrem li,
ostavite balkon otvoren.
Dete narandže jede.
(Vidim sa svog balkona)
Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)
Umrem li,
ostavite balkon otvoren
LORKINA RODNA KUĆA
PROLEĆNA PESMA
Izlaze deca veselo
iz škole
i pesmom plave
mlaki zrak aprila.
Od zvonke vreve istoga se trena
u parčad razbi tišina ulice,
srebrnim
dečijim smehom razorena.
PREDEO
Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
širi se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive kiše
prvih hladnih zvezda.
Crn tršćak drhće
kraj usnule reke.
Zrak mrk i nakovrdžan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugačkim repovima mašu.
IZLAZAK MESECA
Kad mesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.
Kad mesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se osjeća
otok u beskraju.
Niko ne jede narandže
pod punim mjesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.
Kad mesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.
BELLA NOSTRA SICILIA
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Tirkizno more, plantaže u priobalju, očaravajuća priroda, velelepni gradovi, živopisna sela i bogata kulturna baština... Na raskrsnici pomorskih puteva, tokom tri milenijuma Siciliju su zaposedali mnogi, stari Grci, Rimljani, Francuzi, Španci... ostavljajući svoje tragove.
Od antičkih hramova i amfiteatara, srednjovekovnih katedrala i palata, velelepnih modernih vila, do slikarskih i književnih remek-dela.
Ljubitelji istorije i umetnosti sve to i danas mogu sresti u Palermu, glavnom gradu punom kontrasta, Sirakuzi, Kataniji, Taormini...
Veliki broj Sicilijanaca govori italijanski i sicilijanski jezik, koji je poseban romanski jezik s više od 250 000 riječi. Jedan deo sicilijanskog jezika čine i grčke, latinske, katalonske, arapske i španske .
Sicilijanski jezik se delimično govori i u Kalabriji i Apuliji, a imao je i značajan uticaj na malteški jezik. Budući da se danas italijanski uči u školama i da je dominantan jezik medija, u nekim urbanim područjima je istisnuo sicilijanski na drugo mjesto.
U prvoj polovini 19. veka se iz tradicije uličnih pevača razvilo Sicilijansko pozorište lutaka. Predstave s marionetama se i dan danas izvode u većim mjestima. Godine 2001
Sve do sredine 20. veka su sicilijanska bogato ukrašena drvena kola bila uobičajeno sredstvo prevoza na ostrvu. Danas se svake godine u aprilu organiziraju velike parade s ovim kolima.
Tradicionalni sicilijanski narodni ples je tarantella.
Teatro Massimo u Palermu koja je najveća operska kuća u Italiji, izgrađena je krajem 19. veka i ima kapacitet od 3200 gledalaca. Druga poznata pozorišta su Teatro Politeama u Palermu, sedište sicilijanskog simfonijskog orkestra, Teatro Massimo Bellini u Cataniji i Teatro Vittorio Emanuele II u Messini.
Pod normanskom vlasti je i dalje glavni grad bio Palermo. Roger II. je za vreme svoje vladavine uspeo podignuti status ostrva, zajedno s Maltom i južnom Italijom, u kraljevstvo 1130. godine. U ovom razdoblju je Kraljevina Sicilija bila jedna od najbogatijih država u Europi
U prošlosti je Sicilija bila prekrivena šumama, koje su tokom vekova posečene kako bi se dobilo drvo za brodove, te plodno zemljište. Na zapadnoj i istočnoj obali ostrva raste makija. Veće šumske površine nalaze se na planinama Madonie i Nebrodi. Ova rastu hrast plutnjak, bukva, bor i sicilijanska jela koja je tipična za ovo ostrvo. Na planinama Iblei rastu rogači.
Sicilijanski jezik je znatno uticao i na prvi standardni italijanski, iako se nije široko koristio. U srednjem veku su na ovom jeziku stvorena mnoga poznata umetnička dela. Na sicilijanskom jeziku napisan je i prvi sonet kojeg je napisao Giacomo da Lentini.
LETO , ČEMPRESI , KAPRI
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Među tamnim razigranim čempresima, ne stvarnim mirom maslinjaka i bogatstvom vinograda , spokojno nedeljno jutro počinje mirisom svežeg peciva , zveckanjem šoljica kapućina u baru i cvrkutom ptica u krošnjama kroz koje se jedva nazire zvonik katedrale.
Kapri je malo ostrvo ,mondensko letovalište u Napuljskom zalivu, na oko 25 km od kopna, relativno mali, dugačak šest a širok tri kilometra.
Cvet Mediterana ,ostrvo okružuju takozvane Obale sirena, jer je po mitologiji tu bio dom ovih mitskih devojaka, koje su proganjale i zavodljivim pesmama odvlačile mornare u morske dubine. Prema starim geografima, Kapri je nekad bio spojen sa ostatkom Italije. U 19. veku ovaj biser Mediterana počeo je da privlači posetioce, da bi vrlo brzo postao važno odredište evropskih umetnika i drugih slavnih ličnosti.
Don`t worry be happy - Bob Marley
Pogled je zarobljen plavetnilom neba i vode, zelenilom bašti i voćnjaka, belinom kamena antičkih foruma i renesansnih skulptura koje sve opstaju u neobičnom skladu kao jedinstvena slagalica stilova, razdoblja i neimarskog umeća. A ta neponovljiva i takoreći drsko razmetljiva lepota prirode uočljiva u ostrvu Kapri, prema kome su, izgleda, jednako darežljivi bili bogovi drevnih Etruraka i antičkog Rima, kao i sledbenici hrišćanstva.
HADRIJANOV AKVADUKT
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Аквадукт Загхоуан, Тунис.Аквадукт се налази 17км јужно од Туниса је био део Загхоуан-Картагина система водоснабдевања. Изграђен је у време цара Хадријана у 122 нове ере. То је преко 90км (57,5 миља) дуго и састоји се од 20м високе стубова и лукова.
The Aquaduct of Hadrian
Publius Aelius Traianus Hadrianus
Хадријан, пуним именом након усиновљења Публије Елије Трајан Хадријан (лат. Publius Aelius Traianus Hadrianus, рођен 76. год. н. е., ступио на престо 117. године, умро 138. године), био је римски цар, наследник и посинак Трајанов, припадник антонинске династије и трећи у низу "петорице добрих царева".
Рођен је у хиспанском граду Севиљи, у породици која је порекло водила из италске покрајине Пиценума, и био у далеком сродству с Трајаном, јер је био унук сестре Трајановог оца. Трајан никада није званично одредио свога наследника, али је његова удовица Плотина тврдила да је на самрти Хадријана прогласио за наследника и свога посинка.
HADRIJANOV AKVADUKT
За разлику од Трајана, Хадријан је био противник територијалне експанзије. Пошто је и сам 117. године био на истоку, одмах се одрекао тамошњих Трајанових освајања и чак размишљао и о напуштању Дакије. Штавише, четири војна заповедника, који су знатно допринели Трајановим војним успесима, били су ухапшени и погубљени под оптужбом за заверу, премда је Хадријан касније тврдио да су они били погубљени по наређењу сената, а против његове воље.
До јединог озбиљног ратног сукоба током његове углавном мирне владе дошло је у Јудеји, где је Бар Кохба (= "Син звезде") предводио устанак Јудејаца (132―135) због Хадријанове одлуке да се на месту Јерусалима подигне римска колонија Аелиа Цапитолина; тамо где је некад био Јерусалимски храм требало је да се подигне храм Јупитера Капитолског, под чијим је именом требало да се одржава култ самог Хадријана. Устанци су се борили снажно, али безуспешно.
Уместо војне експанзије Хадријан је тежио дефинисаним границама које се у случају потребе могу бранити, иза којих би се налазила зависна краљевства, где је то могуће. Саме границе, уколико се није радило о природним препрекама, биле су снажно утврђене: у Британији је изграђен тзв. Хадријанов зид с једног на други крај острва; Германија и Ретија заштићене су лимесом који се протезао између Мајнца на Рајни и Регензбурга на Дунаву.
Унутар граница војска је држана у приправности и била састављена углавном од локалног становништва које се примало у легије и у помоћне трупе (тако да је постпено напуштен Веспазијанов систем по коме су војници у помоћним трупама служили далеко од свог завичаја). Поред тога, настављена је тенденција стапања помоћних трупа и легија; чак су и разлике међу официрима постале мање, пошто су сада витезови понекад замењивали сенаторе на високим положајима.
Да би ову, у
основи стајаћу, војску држао у сталној приправности (што није био лак задатак),
Хадријан је често предузимао личне инспекције, те је око половине своје
владавине провео у провинцијама (121―125, 128―134).
Хадријан је такође заслужан за значајне промене у цивилној управи. Витезови више нису морали обављати војне дужности да би напредовали у каријери, а многи од њих су ушли у царску бирократију. Формалне су титуле обележавале различите степене витешког достојанства: прокуратор је био vir egregius, обичан префект vir perfectissimus, префект преторија vir eminentissimus, што је очигледно била паралела сенаторској титули vir clarissimus.
Од Хадријана витезови замењују ослобођенике на двору и у царевим канцеларијама, а појављују се и у Хадријановом царском савету (consilium principis).
Хадријан је одржавао добре односе са сенатом, који му, међутим, никада није у потпуности веровао. Његова је спољна политика изгледала нехеројска, његов космополитизам неримски, а његове реформе сматране су мешањем у традиционалне надлежности сената. Поред тога, током последње две године своје владавине понекад се понашао ћудљиво и тирански.
Као и Август, није имао сопственог сина, па је грчевито трагао за наследником. Након што је погубио свог јединог мушког рођака, усвојио је 136. године Луција Цејонија Комода, који је узео име Луције Елије Цезар. Он је, међутим, ускоро умро, па је Хадријан 138. године изабрао богатог сенатора без деце, Тита Аурелија Антонина, коме је била 51 година.
Али, очигледно у намери да заснује династију, наредио је Антонину да и сам одмах усвоји два младића, 17-годишњег Марка Аурелија, нећака Антонинове жене, и Луција Вера, сина Елија Цезара. Када је Хадријан ускоро потом умро, сенат је одбио да га деификује. Да би то постигао, Антонин је морао уложити знатне напоре. Према некима, управо је због те оданости према поочиму Антонин добио надимак Пије (Pius = Побожни).
The Hadrian Aqueduct was started in 125 AD on the orders of the emperor and completed fifteen years later (140 AD), during the reign of Antoninus Pius.
The aqueduct consisted primarily of a underground tunnel, 25 km. long, which was constructed manually through solid rock by hundreds of slaves using simple tools such as chisels and hammers. The aqueduct was designed not only to transfer water towards the city but also to collect it through a number of smaller catchment works along the way.
One of his aims was to was to serve a new
Hadrianic quarter of the city (The City of Hadrian or Hadrianopolis) southeast
of the ancient city - which covered current Zappeio, and extended from
Kalimarmaro up to the Parliament building.
The Hadrian Aqueduct began at the foot of Mount Parnitha in the area of Tatoi,
collected more water from Kifissia and transported it by gravity to a stone
reservoir on the hill of Lycabettus in the city of Athens. This reservoir was
referred to a Hadrian’s Reservoir ((dimensions 26.10 x 9.10m and 2m deep) and
had an initial storage capacity of almost 500 cubic meters of water.
The Romans used to manufacture cisterns near the sources, in most of their aqueducts. In this way, the principle of communicating vessels was in force and, consequently, they maintained constant flow and pressure in their aqueducts. The transportation of water was realized using the so-called vaulted departments which, with a 1:1000 gradient, ensured constant flow.
The Aqua Alexandrina was a Roman aqueduct located in the city of Rome. It was constructed in AD 226 as the last of the ancient aqueducts in Rome. The Aqueduct was built under the reign of Emperor Alexander Severus to supply his enlargement of the Therme of Nero. Both the Therme and the Aqueduct have been renamed after Alexander.
The Aqua Alexandrina received its water from a spring at the foot of the hill Sassobello, within a swamp Pantano Borghese near the city of Gabii, now a part of Monte Compatri. The same spring supplies the still-in-use medieval Acqua Felice from 1586. The first 6,4 km of the total 22,4 km were tunneled underground, later on the surface, and 2,4 km also on brick arches.
The Aqueduct ended at Campus Martius at the Therme of Alexander, between the Pantheon and the Piazza Navona. The end of the Aqua Alexandrina was 50m above sea level. Depending on the season, the Aqueduct supplied 120.000 to 320.000 cubic meter of water per day.
Some of the arches are still standing today, crossing the busy Viale Palmiro north of Via Casilina in the district of Centocelle.
Akvamarin
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
PREMA LEGENDI , NASTAO JE U KOVČEGU SA BLAGOM SIRENA. Oduvek se smatra srećanim kamenom za mornare.
Koristi se kao talisman za putovanja i krstarenja.
Akvamarin ima boju vode koja daje život, ovaj kamen je povezan sa okeanom, pomaže nam da stupimo u kontakt sa prirodnim duhovima mora.
Ime Akvamarin izvedeno je iz latinske reči koja znači morska voda, i oduvek se smatra da on štiti putnike od morske bolesti i čudovišta.
Морске звезде обухватају око 1700 врста. Ружичасте боје, морске звезде су најчешће петокраке, али има и оних са чак 40 кракова. Величина им варира од 1 cm до 1 m. Са доње стране имају ножице којима се крећу.
MORSKE ZVEZDE
Хране се свим врстама шкољки и неким пужевима. Велике су граблјивице.Свој плен обавију крацима и на њега приљубе уста која се налазе са доње стране. Тада избаце желудац који жртву усиса. Дишу преко кожних шкрга. Имају добро развијено чуло мириса.
Краци који отпадну са морске звезде, врло лако поново израсту. Код неких врста из отпалог крака може да се роди нова јединка и то је један од начина размножавања.
Сунђери су водене вишећелијске животиње из раздела Spongia (Porifera). Углавном су морски, сесилни организми са изузетком једне фамилије (по неким класификационим схемама, четири фамилије) са слатководним врстама.
Први истраживачи/природњаци су сматрали сунђере биљкама, услед сесилног начина живота. Животињске особине сунђера су прво описане 1756. године, а потврђене 1765. године када је уочен и описан проток воде кроз тело сунђера и покрети отвора на телу. Сунђери су најчешће колонијални и асиметрични организми. Адулти не поседују нервни систем.
MORSKI SUNĐERI
Хранљиве честице из воде доспевају у специјалне ћелије јединствене само за сунђере, познате као ћелије са огрлицом (хоаноците). Честице хране су представљене углавном бактеријама и другим микроорганизмима, као и делићима органске материје у распаду.
Честице захватају хоаноците, а интрацелуларно варење се одвија у самим хоаноцитама или чешће у тезоцитама (врста археоцита), којима хоаноците предају хранљиве честице. Поједини сунђери током филтрације улазе у симбиозу са појединим алгама и протистима. Изузетак међу сунђерима што се исхране тиче су представници фамилије Cladorhizidae који су карниворни, а хране се малим рачићима (варење плена је код њих екстрацелуларно).
Као што се и очекује од најраније еволуционе гране животиња, фосилни остаци сунђера се налазе међу најстаријим фосилима Metazoa - потичу из касне (горње) Прекамбрије. Прецизније, сунђери су припадали већ Едијакара фауни (најстарији фосил сунђера је Paleophragmodictya из класе Hexactinellida). Од тада, редовно се срећу у свим фосилним налазима фауне мора. Описано је преко 900 фосилних родова и 3000 фосилних врста сунђера, док данас живи нешто преко 5000 врста из типа сунђер
KORALI
MORSKI KORALI
MORSKE ŠKOLJKE
VAN MARGINA , SLOBODNOM RUKOM
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Било услед његове урођене неспособности, или због мана школског система,он није добио потстрека за духовно саморазвијање.
Полуителектуалац је човек који је уредно,па чак можда и с врло добрим успехом, завршио школу, али, у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа.
Култура даје онај углед и ону моралну надмоћност која,тако рећи неосетно и не наилазећи на отпор побеђује.
Он уопште духовне вредности не разуме и не цени.Он све цени према томе колико шта доприноси успеху,а успех узима ,сасвим материјалистички.
С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину,али не сасвим, је прекршаји те дисциплине повлаче одговорност.Ипак,у моралном,као и у културном погледу он је у основи остао примитивац.
Неомекшан културом,а са ослабљеном моралном кочницом,он има сирове снаге на претек.
Школска диплома,као улазница у круг интелигенције,дала му је претерано високо мишљење о себи самом.У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула,а с пуним уверењем да тражи само своје право,које му је школа признала.Он потискује супарнике немилосрдно,као да не би били жива бића,него материјалне препоне.
обрасца;2.Да школа која се ограничава на давање знања,без упоредног васпитања карактера,није у стању спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.
Чим се човек издигне нешто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно да нација,сама собом,не представља оно што се у филозофији назива вредност.
Вредност јој могу дати само општи културни идеали којима би се она ставила у службу.
Др Слободан Јовановић: „О културном обрасцу“
П
Sagrada Família - Antoni Placid Gaudí
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Antoni Placid Gaudí i Cornet Antonio; Rodjen je u Reusu ili Rindomsu, Spanija 25. juna 1852. godine, a umro u Barseloni, Katalonija, Spanija 10. juna 1926.godine. katalanski arhitekta, najznačajniji predstavnik arhitektonskog pravca poznatog kao „modernizam“
Al igual que en muchos lugares de Europa que fue en Cataluña, que siempre ha mantenido y conservado un cierto grado de independencia cultural y política en la historia española-romántico movimiento, Renaixenca también interés en el idioma catalán y la poesía, y la historia medieval y la arquitectura de la región.
Antoni Placid Gaudí
Još prije početka školovanja za arhitektu, Gaudí je radio za nekoliko arhitektonskih kancelarija, između ostalog kod tada poznatog arhitekte Franciska de Paula de Villara. Njegovo prvo veliko djelo se sastojalo u planiranju fabrike i naselja za radnike firme „Sociedad cooperativa La Obrera Mataronense“ (od 1878. do 1882. godine). Ipak, djelo nikad nije realizirano zbog nedostatka finansijskih sredstava. Godine 1878.,
Gaudí upoznaje bogatog industrijalca iz Barcelone po imenu Eusebi Güell. Poznanstvo s bogatim ljubiteljem umjetnosti je Gaudíju omogućilo realizaciju velikih djela kao što su Güell Pavillons (Paviljoni Güell), Palau Güell (Palata Güell) ili Park Güell.
Još prije saradnje s Güellom, Gaudí je realizirao dva poznata djela: Casa Vicens (kuća Vicens) i El Capricho.
U martu 1883. godine je preuzeo upravljanje izgradnjom crkve Sagrada Família (Sveta porodica), kojoj se u potpunosti posvetio između 1914. i 1926. godine. Među posljednjim dovršenim velikim djelima Gaudíja su Colònia Güell (kripta), te obnova dvije vlastelinske kuće u Barceloni: Casa Batlló i Casa Milà, koja je danas poznata uglavnom pod imenom „La Pedrera“.
Kao i u mnogim mestima u
Evropi to je bilo u Kataloniji, koja je uvek odrzavala i sacuvala izvestan
stepen kulturne i politicke nezavisnosti u spanskoj istoriji- romantican
pokret, Renaixenca predstavlja istovremeno zainteresovanost za katalonski jezik
i poeziju, kao i srednjovekovnu istoriju i arhitekturu regiona. Spanski
Modernisime koji se razvijao od ovog pokreta ka kraju 19. veka imao je presudan
i odlucujuci uticaj na Gaudijevu imaginaciju i vodio ga do postovanja zanatstva
i kao i iskrenosti srednjovekovne umetnosti, ka mehanickoj logici inspirisanoj
Viole-le-Dikovom (Viollet-le Duc) koncepcijom srednjovekovne arhitekture i ka
prirodi kao izvoru inspiracije, ne samo za dekorativne detalje vec i za
strukture i konstrukcije isto tako dobro. U ovom kontekstu on se takodje
zainteresovao za ideje Arts and Crafts pokreta sa kojim je dosao u kontakt kroz
agenciju njegovog patrona, tekstilnog zanatlije Guella 1878. godine. Posle
diplomiranja projektovao je Casa Vicens u Barseloni iz perioda 1885.-9. gde su
njegovi strukturni eksperimenti, kao koriscenje parabolicnih lukova
najevidentniji; kreirao je licni stil koji je formirao osnovu na njegovom
kompletnom oslobadjanju od istoricizma.
Godine 1883. Gaudi je dobio zadatak i narudzbu da nastavi radove na crkvi Sagrada Familia u Barseloni, gradjevine ogromne velicine.To progresivno razvija i domonopolizuje sve njegove aktivnosti, ali ta gradjevina je nazalost, ostala nedovrsena, cak do danas. Neogotski dizajn od Villara bio je vec u postanku, tako da je to Gaudi napustio, ali linije apside, jednim delom koji je sagradjen jos uvek su sadrzavale mnoge gotske uspomene, dok su venci i dekorativni detalji koji su nacrtani mnogo vise blizi detaljima iz prirode. Rad na Sagrada Familia nastavio je na Nativity facade na fasadi na istocnom transeptu. Ona se sastojala od 3 otvorena portala koji prodiru izmedju pravougaonika sa osnovom kule.
SALVADOR DALI
S.DALI - "ISKUŠENJE ST.SEBASTIJANA"
Prodorne kvadratne osnove kula postavljene su
dijagonalno i uzdizu se na visinu 107m tj 350 stopa i zavrsavaju se u tanke
zakrivljene kruzne karakteristicne detalje krunisane delovima kapriciozne igre
sa prozimajucim presecenim povrsinama, prekrivenim mozaikom. Citav kompleks ima
elemente zivog sveta i stvorenja modeliran je vecim delom od strane Gaudija
ukljucujuci ogromne razlicite biljke i zivotinje, kao i gomilu velikih
konkavnosti pored zabata.
Kao i u Casa Batllo u Paseo de Gracia, Barcelona, u periodu od 1905. do 1907.,
prirodne i organske forme, jednostavno ukljucuju vrste ornamenata specijalno
izlozenog na zgradi, ide se dalje ka konstituisanju bitnih strukturalnih
elemenata,kao kod slucaja stubova oblika kosti, ustalasava se fasada pokrivena
raznobojnim mozaikom izgledajuci kao morski talas u zavrsnoj obradi, dok
preklopljeni krov podseca na leda oklopnika ili kornjace. Ova vrsta efekta je
prelaz izmedju skulptoralne plastike Gaudijevih ranih godina, u periodu od
1878. do 1991. godine i strukturalnog tipa karakteristicnog za njegov kasniji
period. Strukturalna plasticnost bila je jedna od glavnih karakteristika
sistema dizajna korisenog od strane Gaudija za Colonia Guell crkvu u Santa
Coloma de Cervello pored Barselone u periodu 1898. do 1914. godine koja je bila
planirana sa znacenjem zicanog modela u vidu vrpce predstavljajuci strukturalna
rebra zgrade,proporcionalno rasporedjujuci teret na svaki deo rebra. Formiranje
ovih nizova stubova dali su izvrnuti oblik stubovima zgrade. To dozvoljava tip
lucne strukture bez potpore bilo koje vrste, tako da su svi pritisci preuzeti
od pogodnih nagnutih stubova. Taj metod je kasnije koriscen kod projektovanja
broda Sagrada Familie.
U Guell parku, Barselona iz 1900. do 1914. godine Gaudi je napravio sistematsko koriscenje nagnutih potpora za zadrzane zidove i mostove. Vazna karakteristika ovog parka je obilna primena keramickog i staklenog mozaika, koji predstavlja izvanrednu celinu i ansambl snazne izrazajne apstraktne kompozicije. Casa Mila iz perioda 1905. do 1910. godine nazvan La Pedrera, kamenolom, je mozda Gaudijev najoriginalniji rad. Plasticno govoreci, sastoji se od velike kamene strukture organskog oblika, sa ritmom talasastih horizontalnih ivica, slicno obrvama i ustima, afinitet izmedju Gaudijevog rada i nadrealizma je ovde posebno evidentan.
SALVADOR DALI
Njegovo strukturalno remek delo je Sagrada Familia iz 1909. godine , ozidano i pokriveno talasastim membranama tankih cigli. Na kraju svoje karijere Gaudi je izjavio da prava, stroga linija pripada coveku, a jedna zakrivljena Bogu.
Kratko pre svoje smrti uveo je sistem univerzalne primene, bazirane na hiperboloidima i paraboloidima, mada njegovi projekti nisu nikad strogo geometrijski. Oni uvek obezbedjuju blisku vezu sa poznatim zivim oblicima, kostima, misicima, krilima i laticama i u drugim vremenima sa pecinama i cak zvezdama i oblacima.
Zbog svog povecano naglasenog individualizma, Gaudijeva arhitektura ne moze sluziti kao jezgro skole ili prateceg i sa rastucim privrzenostima ka Modernizmu .
Carnevale di Venezia
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
LE MASCHERE DELLA COMMEDIA
DELL ARTE
Млетачка република (Republica de Venexia) средњевековна аристократска република.
1205. - 1358 била je на врхунцу моћи и као највећа поморска средоземна сила с правом је називана "господарицом мора".
CARNEVALE DIEDE IMPULSO AD UN NUMERO CRESCENTE DI SPETTACOLI MASCHERATI ALLESTITI NEI TEATRI PRIVATI DELLA CITTA.
Gli eventi erano spesso allestiti e finanziati da famiglie nobili veneziane, le quali intravidero presto l’esigenza di affidare le rappresentazioni, sempre più elaborate, a grandi artisti e veri professionisti della recitazione.
VENECIJANCKI LAV
The Carnival of Venice (Italian: Carnevale di Venezia) is an annual festival, held in Venice, Italy. The Carnival starts around two weeks before Ash Wednesday and ends on Shrove Tuesday (Fat Tuesday or Martedì Grasso), the day before Ash Wednesday.
Млетачка република (Republica de Venexia[1]) је била средњевековна аристократска република.
До X века је признавала власт Византије, кад јој је формално призната независност, након чега се нагло развила и ојачала захваљујући развитку трговине. У тежњи за експанзијом према Истоку постала велики непријатељ Византије и била главни учесник у њеном рушењу 1204. и оснивању Латинског царства.
Од XI до XIII века проширила је власт на један део Ломбардије, Далмацију, Албанију, Пелопонез, Крит, Кипар и егејска острва; у XV веку под њену власт пали су градови Падова, Вићенца, Верона, Бреша, Бергамо и др.
Експанзија на Јадран почиње 1000. год. када је дужд Петар II Орсеоло освојио већи део некадашње Римске провинције Далмације. Нарочиту корист извукла је после IV крсташког рата када је добила део Цариграда, Мореју, јонска острва и неограничено право трговине; 1205. - 1358. њену врховну власт признао је и Дубровник; тада је била на врхунцу моћи и као највећа поморска средоземна сила с правом је називана "господарицом мора".
NOVAC MLETAČKE REPUBLIKE
KARTA MLETAČKE REPUBLIKE
VENECIJA
Опадање њене моћи, као и моћи свих трговачких градова у Средоземљу почело је у XVI в. открићем Америке и поморског пута за Индију, јер су се поморски путеви и светска трговина померили са Средоземног мора на Атлантски океан; од XVI в. губи источне поседе, које јој отимају Турци (Кипар 1571, Крит 1669. и др.). Независност је коначно изгубила Кампоформијским миром 1797, којим ју је Наполеон I уступио Аустрији, а 1805. - 1815. припојио је својим поседима у Италији; 1815. - 1866. поново припадала Аустрији, а 1866. ушла у састав уједињене Италије.
Masks have always been a central feature of the Venetian carnival; traditionally people were allowed to wear them between the festival of Santo Stefano (St. Stephen's Day, December 26) and the start of the carnival season and midnight of Shrove Tuesday. They have always been around Venice. As masks were also allowed on Ascension and from October 5 to Christmas, people could spend a large proportion of the year in disguise [1]. Maskmakers (mascherari) enjoyed a special position in society, with their own laws and their own guild.
Venetian masks can be made in leather or with the original glass technique. The original masks were rather simple in design and decoration and often had a symbolic and practical function.
Nowadays, most of them are made with the application of gesso and gold leaf and are all hand-painted using natural feathers and gems to decorate.
Bauta (sometimes referred to as baùtta) is the whole face, with a stubborn chin line, no mouth, and lots of gilding". One may find masks sold as Bautas that cover only the upper part of the face from the forehead to the nose and upper cheeks, thereby concealing identity but enabling the wearer to talk and eat or drink easily. It tends to be the main type of mask worn during the Carnival. It was used also on many other occasions as a device for hiding the wearer's identity and social status. It would permit the wearer to act more freely in cases where he or she wanted to interact with other members of the society outside the bounds of identity and everyday convention. It was thus useful for a variety of purposes, some of them illicit or criminal, others just personal, such as romantic encounters.
In 18th century, the Bauta had become a standardized society mask and disguise regulated by the Venetian government. It was obligatory to wear it at certain political decision-making events when all citizens were required to act anonymously.
Only citizens had the right to use the Bauta. Its role was similar to the anonymizing processes invented to guarantee general, direct, free, equal and secret ballots in modern democracies.
It was not allowed to wear weapons along with the mask, and police had the right to enforce this ruling.
Le maschere della Commedia dell'Arte
Carnevale diede impulso ad un numero crescente di spettacoli mascherati allestiti nei teatri privati della città. Gli eventi erano spesso allestiti e finanziati da famiglie nobili veneziane, le quali intravidero presto l’esigenza di affidare le rappresentazioni, sempre più elaborate, a grandi artisti e veri professionisti della recitazione.
Questi spettacoli in luoghi privati erano inizialmente riservati ad un ristretto pubblico di famiglie nobili. Verso la metà del 1500, seguendo il grande sviluppo e la richiesta di questo genere artistico, a Venezia aprirono numerosi altri piccoli teatri, rivolti anche ad un pubblico popolare.
Verso l’inizio del 1600, con l’incremento del numero e della qualità delle compagnie teatrali, formate ormai da artisti professionisti ed apprezzate anche fuori città, si svilupparono vere e proprie attività legate al mondo della commedia teatrale, delle arti sceniche e dell’artigianato dei costumi e delle maschere.
Emersero numerosi e talentuosi autori teatrali, diventando celebri rappresentando opere sempre più raffinate e complesse. La definizione di commedia dell’arte nasce proprio a Venezia e risale al 1750, quando il drammaturgo e librettista Carlo Goldoni lo introduce all’interno della sua commedia Il teatro comico.
FENIČANI - POMORSTVO
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
FENIČANE SMATRAMO PRVIM MEDITERANSKIM NARODOM KOJI JE POČEO GRADITI LAĐE POGODNE ZA PLOVIDBU.
GRCI SU IH NAZVALI PO LJUBIČASTOJ BOJI KOJU SU DOBIJALI OD JEDNE VRSTE ŠKOLJKI.
Oni su stvorili novi tip lađe, koji se kasnije upotrebljavao isključivo za ratne svrhe.
Poreklo Feničana je nepoznato. Odakle su došli, jesu li tu živeli pre i pod kojim okolnostima jesu pitanja na koja arheolozi još nisu dali odgovor.
Teorije kažu da su oni direktni potomci Kanaanaca, koji su naseljavali ovo područje prije njih.
Neki drevni zapisi govore da su došli s Indijskog okeana Herodot je tvrdio u nekim svojim spisima da su narodi koji govore semitskim2750. p. n. e. utemeljili svoja prva naselja na ovom prostoru.
FENIČANSKI UTICAJ I KOLONIJE
Čamci Egipćana bili su skoro isto toliko široki kao i dugi, a piroge Vavilonaca bile su cilindrična oblika, obične korpe obložene blatom.
Mogle su se upotrebljavati kao ratni brodovi, ali u suštini to su bile trgovačke lađe.
Feničani su pak sasvim napustili stari uzor. Gradili su sasvim duge i uske brodove, koji su uslijed toga bili mnogo brži nego bačvaste lađe, u kojima su njihovi susedi sporo plovili duž obala svojih širokih reka.
Konkretnog dokaza, kojim bih potkrepili ovu tvrdnju nema. Postoji velik broj slika egipatskih i grčkih i rimskih i kritskih lađa, ali osim nekoliko komada kovanog novca i par asirskih skulptura nema ništa, što bi dalo detaljnu sliku feničke ili kartaške trgovačke lađe. No, okolnosti govore njima u prilog.
SATELITSKI SNIMAK POSTOJBINE FENIČANA
Oni su osnovali kolonije u svakom delu Sredozemnog mora. I Cadiz u Španiji i Marseille u Francuskoj, i većini gradova na Sardiniji i Korzici, i Kartagina na severnoj obali Afrike, sve su to bile feničke naseobine mnogo pre nego što su pripadale Grcima i Rimljanima.
Imamo pouzdanih dokaza, da su Feničani prošli kroz Herkulove Stubove (moderni Gibraltar) mnogo pre nego se neko drugi odvažio na tako dalek put. Ima isto tako verodostojnih dokaza, da su plovili do Scilly Islands, na jugu Engleske, i tamo menjali mediteransku robu za KALAJ iz Cornwalla. Čudno je, da im, nikad nije bilo dopušteno stupiti na englesko tlo, jer su uživali vrlo loš ugled.
Velšani su radije s njima trgovali na neutralnom (i po svoj prilici nenastanjenom) zemljištu. Inače bi njihovi poslovni prijatelji iz daleke zemlje, kao zaključak poslovanja, oteli njihove žene i kćeri, da ih zatim prodaju trgovcima robljem u Africi, Španiju i Siriji.
Plovili su dalje od maglovitog carstva nepoznatih ostrva Severnog mora. Pretpostavlja se da su plovili do Baltika.
Baltičko more je u staro doba bilo prava riznica za svakog uspešnog trgovca.
Baltik je bio domovina smole, koju su rimske gospođe upotrebljavale za bojenje kose. Kad je crvena kosa već jednom bila u modi, svaka je rimska matrona morala bojiti kosu.
Stoga su najstariji trgovački putevi, koji vode iz sjevernog dijela Europe u južni, bili oni kojima su išli torbari s tovarima jantara na leđima.
FENIČANSKA LAĐA
Feničani se nisu zaustavili na Baltiku. Herodot priča o feničkoj mornarici, koju je egipatski faraon Nek II. iznajmio za put oko cijele Afrike, i prema tome bi fenički moreplovci bili uživali u pogledu na Table Bay dvadeset vekova prije nego što je Vasco da Gama dao ovom kraju današnje ime Rt Dobre Nade.
Poznato je da su Kartažani, koji su bili samo fenički kolonisti, istražili zapadnu obalu Afrike sve do Rta Blanco, hiljadu i pet stotina milja južno od Gibraltara, i da su osnovali više trgovačkih središta u onom kraju.
Oni su takođe otkrili i Kapverdska ostrva, hiljadu i sedam stotina godina prije no što su se Portugalci pojavili na pozornici.
PISMO FENIČANA
Feničani ne bi mogli sve to postići još u vreme, kad se Grci nisu počeli ni kretati, da nisu imali neku bolju vrstu lađe, i to ne na vesla nego na jedra, jer nikako se nije moglo prijeći one udaljenosti samo pomoću ljudske pogonske snage.
Emil Cioran - cinik u čijoj je senci Pariz
MEDITERRANEO SEA ART CLUB
Mišljenja, da; ubeđenja, ne. To je polazište intelektualne gordosti.
Razgovori sa Sioranom uzbudljivo su putovanje kroz istoriju, filozofiju, metafiziku, ali možda, pre svega, obračun sa samim sobom i svetom koji ga okružuje.
Emil M. Sioran (1911–1995), rođen je u selu Rasinari u Karpatima, u Rumuniji, kao sin pravoslavnog sveštenika. Na rumunskom njegovo prezime Čoran, znači onaj koji čuva crne ovce. Iako je bio sin sveštenika, nije verovao u Boga, ali se Bogu stalno obraćao. Knjiga njegovih razgovora „Sioran” – knjiga je u kojoj Sioran govori o Sioranu.
Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake nagoni da prihvate najveće životne probleme. Njegova filozofija odbacuje sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast.
Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran ipak pokušava da na sebi svojstven način vrati veru u ljudsku vrstu. Sioranovi razgovori su njegovo prvo kompletno i autobiografsko predstavljanje, pokušaj samoposmatranja, objašnjavanja straha, ljubavi i života.
Sioran je bio poslednji veliki cinik 20. veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću, odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom. Stanovao je u potkrovlju, u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od deset hiljada franaka. Nije dozvolio ni da ga kandiduju za Nobelovu nagradu. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama.
Čovek je slobodan, osim po onome što je u njemu duboko. Na površini, čini šta hoće; u skrovitijim slojevima, volja je reč lišena smisla.
Da bismo razoružali zavidljivce, morali bismo se na ulici pojavljivati na štakama. Jedino prizor našeg srozavanja može da donekle očoveči naše prijatelje i naše neprijatelje.
"Ja sam slabić, nisam u stanju da podnesem patnju da budem srećan".
Da bih u nekog proniknuo, da bih ga doista upoznao, dovoljno mi je da vidim kako reaguje na ovo Kitsovo priznanje. Ako ne shvati smesta, nema svrhe da se dalje trudim.
Kada moramo da donesemo neku odluku od životnog značaja, najopasnije je pitati za savet druge s obzirom na to da, izuzev nekoliko zabludelih duša, nema nikog ko nam iskreno želi dobro.
Bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine.
Uvek se iznenadim kad vidim u kojoj su meri niska osećanja živa, normalna, otporna. Kada ih iskusimo, osećamo se razdragani, ponovo uklopljeni u zajednicu, na ravnoj nozi sa bližnjima.
Ako čovek lako zaboravlja da je proklet, to je stoga što je proklet oduvek.
Nemati više ničeg zajedničkog sa ljudima osim činjenice da ste čovek!
Jedna doista naša baština: časovi u kojima nismo ništa radili... Oni nas oblikuju, oni nas individualizuju, oni nas čine nesličnima.
Pošto nikada nisam saznao za čim idem po ovom svetu, još uvek čekam onog ko bi mogao da mi kaže za čime ide on sam.
Ono što odvraća od očajanja: zatvorilti zadugo oči da bi se zaboravila svetlost i sve što ona otkriva.
U divljenju, kao i u zavisti, oči se naglo pale. Kako razlikovati jedno od drugog kod onih u koje nismo sigurni?
Taj tako veličanstveno promašeni univerzum! - to je ono što u sebi ponavljamo kada smo raspoloženi za ustupke.
Razmetanje ne ide zajedno s fizičkim bolom. Čim nam se telo oglasi, svedeni smo na svoje normalne dimenzije, na najuvredljiviju, najrazorniju izvesnost.
Oduvek se umire, a smrt ipak nije izgubila ništa od svoje svežine. U tome i počiva tajna nad tajnama.
U svim godinama otkrivamo da je život zabluda. Samo, s petnaest godina, reč je o otkriću u koje ulazi drhtaj strave i malčice čarolije. Vremenom, to otkriće, degenerisano, okreće se u očiglednu istinu, i tako zažalimo za dobom kada je ono bilo izvor nepredviđenoga.
U proleće dok sam šetao parkom psihijatrijske bolnice u Sibiuu, u Transilvaniji, prišao mi je jedan "pansionar". Razmenili smo nekoliko reči, potom mu rekoh: "Dobro je ovde." "- Razumem. Vredi bili lud", odgovorio mi je. "Ali ipak ste u nekoj vrsti zatvora." "- Ako hoćete, ali tu se živi bez imalo brige. Štaviše, približava se rat, znate to kao i ja. Ovo mesto je sigurno. Ne mobilišu nas a, zatim, ludnica se ne bombarduje. Na vašem mestu, odmah bih se dao zatvoriti."
Zbunjen, zadivljen, napustio sam ga i potrudio se da više saznam o njemu. Uverili su me da je zaista lud. Lud ili ne, nikad mi niko neće dati pametniji savet.
Svaki put kada naiđem makar samo na jednu budističku izreku, obuzme me želja da se vratim toj mudrosti koju sam pokušao da usvojim u toku dosta dugog vremenskog razdoblja i od koje sam se delimično, neobjašnjivo odvratio. U njoj počiva ne toliko istina, nego nešto bolje... i njome se pristupa onom stanju u kojem smo čisti od sveta, na prevom mestu od iluzija. Nemati više nijednu, a da se ipak ne rizikuje slom, zaroniti u razočaranje, izbegavši pri tom ogorčenost, oslobađati se svakog dana malo više zamagljenja u kojem se vuku te horde živih.
Čovek će nestati, bilo je to dosad moje čvrsto uverenje. U međuvremenu sam promenio mišljenje: on mora nestati.Ako su odnosi među ljudima tako teški, to je zato što su stvoreni da jedni drugima razbijaju njušku a ne zato da imaju "odnose".
Mišljenja, da; ubeđenja, ne. To je polazište intelektualne gordosti.
Čovek se utoliko više vezuje za neko biće ukoliko je njegov nagon za održanje nesiguran, da ne kažemo ništavan.
Nisam sreo nijedan jedini poremećni duh koji je neradoznao za boga. Treba li iz toga da se zaključi da postoji veza između traženja apsolutnog i raspada mozga?
Bilo koji crv koji bi se smatrao prvim među sebi ravnima smesta bi dostigao status čoveka.
Velika, jedina originalnost ljubavi jeste da čini da se sreća ne razlikuje od nesreće.
Tek što smo izgubili jednu manu, kada se se druga žuri da je zameni. Naša ravnoteža je po tu cenu.
Svojstvo bola jeste da se ne stidi što se ponavlja.
Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u
francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista
francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio
velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova.
Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško
pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina
objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: "Kratak
pregled raspadanja" (1949), "Silogizmi gorčine" (1952),
"Iskušenje da se postoji" (1956), "Istorija i utopija" (1960),
"Pad u vreme" (1964) i "Rđavi demijurg" (1969) kao i
nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima
(Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers).
Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim.
Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma.
